У историји Европе постојале су добре и лоше монархије, баш као и добре и лоше републике. Ни монархије ни републике нису саме по себи ни демократске, ни ауторитарне. Различита су искуства европских земаља са ова два облика владавине, која постоје још од античких времена.
Шведска и Данска одувек су монархије, Швајцарска је од када постоји република.
Велика Британија сматра се монархијом са најдужим континуитетом, али је била република од 1649. до 1660.
Француска је после револуције 1789. била република, па империја, затим краљевина, поново република, поново империја, да би коначно постала република 1870.
Холандија је од стицања независности 1579. била република све до 1815., када је постала монархија.
Белгија 1830., Луксембург 1867., и Норвешка 1905., стекле су независност као монархије, а Финска, Литванија, Летонија, Естонија, Ирска, Пољска и Чехословачка, после Првог светског рата - као републике.
Немачка, Аустрија и Мађарска престале су да буду монархије после Првог светског рата, а Италија, Југославија, Бугарска, Румунија и Албанија - после Другог светског рата.
Португалија је постала република 1910., а Грчка - 1974.
Шпанија је 1931. престала да буде монархија, да би то поново постала 1975.
Све европске државе данас, биле оне монархије или републике, деле исте проблеме савременог света. Ни један ни други облик владавине немају објективну и универзалну вредност, него се могу поредити само у односу на то колико доприносе да одређена држава, у датим историјским и геостратешким околностима, у својој суштини постане боља.
Оно што данас разликује монархије од република и дефинише их као различите облике владавине, јесте функција шефа државе. Краљ се не бира и влада без временског ограничења мандата, председника републике на ограничени рок бира одређени део бирачког тела.
У начелу, било ко може постати председник републике, док се Краљ рађа да би вршио своју дужност. Сваки Краљ одраста са свешћу о свом будућем позиву, и као личност је, у најужем смислу речи, "професионални" државник. Личност Краља у данашњим уставним парламентарним монархијама није неприкосновена, јер постоје јасно уређени механизми смењивости монарха, којих није било само у доба апсолутизма.
Председник републике, без обзира на личне способности, стиче свој положај захваљујући одређеним центрима моћи, пре свега политичким странкама, и никада не може бити независан од њих. Савремени политички тренутак управо је показао колико дубоке поделе у бирачком телу може да изазове избор шефа државе, чак и у најдемократскијим, најразвијенијим земљама.
Краљ свој положај не дугује никоме - и зато може да представља све грађане, без обзира на њихово политичко опредељење. У ери дубоких економских и друштвених трансформација, од највеће је важности да шеф државе, који данас, између осталог, представља и својеврсног “судију” у питањима поштовања Устава, буде независан од било које политичке странке, и неутралан према свакој од њих.
Србија је у облику републике до 2000. године доживела искључиво диктатуру, битишући као партијска држава у којој је апсолутна власт била концентрисана управо у “председнику републике”, односно шефу владајуће политичке странке.
Србија је имала лоших искустава и са својим Кнежевима и Краљевима, пролазећи кроз периоде апсолутизма и тешких борби за уставно ограничење власти монарха, што представља уобичајен развојни ток свих европских држава.
Од стицања независности па све до краја двадесетог века Србија је највећи степен уставне парламентарне демократије и економског и политичког либерализма доживела за време владавине краља Петра Првог.
Садашњи политички тренутак у Србији у многоме, на жалост, подсећа на стање са почетка двадесетог века, пре доласка Краља Петра Првог на престо. Унутрашњи сукоби различитих политичких интереса и идеологија, поигравање са законима и Уставом, недостатак јасног става у спољној политици и одсуство стратешког савезништва дестабилизују Србију и спутавају је у постизању одрживог развоја.
Као и пре сто година, Србији је потребан темељан, а истовремено симболичан раскид са мрачном прошлошћу. Потребан нам је нови почетак, и нови, а за Србију у ствари једини природан, облик владавине.
Зато грађани Србије окупљени у Монархистичкој Иницијативи поручују:
ЖИВЕЛА КРАЉЕВИНА СРБИЈА!
Шведска и Данска одувек су монархије, Швајцарска је од када постоји република.
Велика Британија сматра се монархијом са најдужим континуитетом, али је била република од 1649. до 1660.
Француска је после револуције 1789. била република, па империја, затим краљевина, поново република, поново империја, да би коначно постала република 1870.
Холандија је од стицања независности 1579. била република све до 1815., када је постала монархија.
Белгија 1830., Луксембург 1867., и Норвешка 1905., стекле су независност као монархије, а Финска, Литванија, Летонија, Естонија, Ирска, Пољска и Чехословачка, после Првог светског рата - као републике.
Немачка, Аустрија и Мађарска престале су да буду монархије после Првог светског рата, а Италија, Југославија, Бугарска, Румунија и Албанија - после Другог светског рата.
Португалија је постала република 1910., а Грчка - 1974.
Шпанија је 1931. престала да буде монархија, да би то поново постала 1975.
Све европске државе данас, биле оне монархије или републике, деле исте проблеме савременог света. Ни један ни други облик владавине немају објективну и универзалну вредност, него се могу поредити само у односу на то колико доприносе да одређена држава, у датим историјским и геостратешким околностима, у својој суштини постане боља.
Оно што данас разликује монархије од република и дефинише их као различите облике владавине, јесте функција шефа државе. Краљ се не бира и влада без временског ограничења мандата, председника републике на ограничени рок бира одређени део бирачког тела.
У начелу, било ко може постати председник републике, док се Краљ рађа да би вршио своју дужност. Сваки Краљ одраста са свешћу о свом будућем позиву, и као личност је, у најужем смислу речи, "професионални" државник. Личност Краља у данашњим уставним парламентарним монархијама није неприкосновена, јер постоје јасно уређени механизми смењивости монарха, којих није било само у доба апсолутизма.
Председник републике, без обзира на личне способности, стиче свој положај захваљујући одређеним центрима моћи, пре свега политичким странкама, и никада не може бити независан од њих. Савремени политички тренутак управо је показао колико дубоке поделе у бирачком телу може да изазове избор шефа државе, чак и у најдемократскијим, најразвијенијим земљама.
Краљ свој положај не дугује никоме - и зато може да представља све грађане, без обзира на њихово политичко опредељење. У ери дубоких економских и друштвених трансформација, од највеће је важности да шеф државе, који данас, између осталог, представља и својеврсног “судију” у питањима поштовања Устава, буде независан од било које политичке странке, и неутралан према свакој од њих.
Србија је у облику републике до 2000. године доживела искључиво диктатуру, битишући као партијска држава у којој је апсолутна власт била концентрисана управо у “председнику републике”, односно шефу владајуће политичке странке.
Србија је имала лоших искустава и са својим Кнежевима и Краљевима, пролазећи кроз периоде апсолутизма и тешких борби за уставно ограничење власти монарха, што представља уобичајен развојни ток свих европских држава.
Од стицања независности па све до краја двадесетог века Србија је највећи степен уставне парламентарне демократије и економског и политичког либерализма доживела за време владавине краља Петра Првог.
Садашњи политички тренутак у Србији у многоме, на жалост, подсећа на стање са почетка двадесетог века, пре доласка Краља Петра Првог на престо. Унутрашњи сукоби различитих политичких интереса и идеологија, поигравање са законима и Уставом, недостатак јасног става у спољној политици и одсуство стратешког савезништва дестабилизују Србију и спутавају је у постизању одрживог развоја.
Као и пре сто година, Србији је потребан темељан, а истовремено симболичан раскид са мрачном прошлошћу. Потребан нам је нови почетак, и нови, а за Србију у ствари једини природан, облик владавине.
Зато грађани Србије окупљени у Монархистичкој Иницијативи поручују:
ЖИВЕЛА КРАЉЕВИНА СРБИЈА!
Нема коментара:
Постави коментар