Монарх

Монарх (такође суверен) је врста владара, односно шефа државе. Реч „монарх“ потиче од старогрчког израза монос археин (што значи „један владар“), који се у класичној Грчкој односио на апсолутног владара. Временом, то значење преузеле су друге речи, као што су аутократ или диктатор, а реч монарх се у савременој употреби готово увек односи на традиционални систем наследне власти. Монарси готово увек наслеђују своје титуле и врше своје функције доживотно, односно без ограничења мандата. Монарх може да одлучи да се повуче са положаја путем абдикације, али то се у пракси ретко дешава.

Изузетак од правила о доживотном обављању функције представља један од два владајућа Принца Андоре, а то је председник Француске, изабран од стране француских грађана, на мандат од пет година, који се ипак, због титуле, сматра монархом у Андори. Због чињенице да има два владара (други је Бискуп од Ургела), терминолошки чистунци Андору сматрају дијархијом. Слично томе, јанг-ди-петруан-агонг (краљ) Малезије сматра се монархом, иако је на функцији само пет година. Насупрот томе, доживотни диктатори не сматрају се монарсима нигде у свету.

Већина монарха одраста у краљевским породицама у којима се припремају да поштују своју будућу дужност, а формално или неформално, после њихове смрти или абдикације наслеђују их чланови њихових породица, обично најстарији син или кћерка. Као последица тога, већина стабилних монархија има дугу традицију владавине припадника једне породице, односно једне линије крвног сродства.

Изузетак у томе је поново Малезија, као и Ватикан (Папа носи титулу „Суверен државе Ватикана“). Са друге стране, наслеђивање функције шефа државе није сасвим неуобичајено у државама које се не сматрају монархијама, као што је случај са породичним диктатурама.

Већина монарха носи титуле које су традиционалне. Иако такво одређење може бити подложно различитим тумачењима, можда управо то представља најбољи начин да се данас утврди ко је монарх, а ко не.

Типови монарха

Историјски гледано монарси су били, мање или више, апсолутни владари. Савремени монарси често су само фигуре без икакве политичке моћи. Ипак, постоје и они који и данас имају значајну, па чак и апсолутну власт. Монарси обично представљају шири систем, са установљеним правилима и обичајима који се тичу наслеђа престола, обавеза и овлашћења владара. Држава у којој је на власти монарх назива се монархија.

Монархија може бити апсолутна или уставна, у којој улога монарха може бити ограничена до нивоа пуке фигуре, што није ретко у савременој пракси. Сам појам монархија може да се односи и на земљу која има овакав облик државног уређења. Уобичајено је, међутим, да такве земље носе уже одређен назив, у зависности од титуле монарха – н.пр. краљевина, велико војводство или кнежевина.

Изборне монархије су некада биле уобичајене, иако је само мали део становништва имао право гласа. Како се утицај феудалног система смањивао, тако је у многим монархијама увођено наслеђивање престола, које је гарантовало да титула и функција монарха остају у једној породици. Данас су скоро све монархије наследне, и у њима монарх потиче из једне краљевске породице, а функција владара се преноси са једног члана породице на другог, после смрти или абдикације владајућег монарха. Постојеће изборне монархије су Малезија, Саудијска Арабија и Света Столица. Из историје је познат избор венецијанског Дужда.

Суверен је монарх суверене државе. Иако су не-суверене државе кроз историју често имале монархе (н.пр. у оквиру Светог римског царства), сви европски монарси од 1918. су и суверени. Изван Европе још увек постоји неколико монарха на нивоу регионалних ентитета, у Малезији и Уједињеним Арапским Емиратима.

Титуле европских монарха

У Европи, по традицији, има неколико титула монарха. Свака титула има мушки и женски род. Женске титуле користе се не само када је монарх жена, него и за супруге монарха (када је потребно да се направи разлика између ова два случаја, користе се изрази Краљица владарка или Краљица супруга). Обрнуто, међутим, не важи: муж краљице владарке није краљ (н.пр. Војвода од Единбурга није Краљ Филип од Велике Британије).

Распрострањен је мит да су жене владари савремена појава, и да је то довело до чешће употребе речи монарх, која означава оба рода. У ствари, историјски документи показују да је у многим друштвима током историје било мноштво жена владара.

Уобичајена титула монарха у Европи – т.ј. она која се користи ако монарх нема вишу титулу – је Принц (женски род Принцеза). Титула се уобичајила за време Светог римског царства, заједно са осталим титулама које су наведене у табели која следи. Ове титуле додељивао је Цар, док је избор титуле суверена обично препуштан њима самима, а најчешће је бирана титула Краља (женски род Краљица). Такав начин избора титуле понекад је проузроковао дипломатске проблеме, а уздизање до титуле Цара (женски род Царица) сматрало се чином провокације. Током 19. и 20. века већина малих монархија у Европи утопила се веће ентитете, па је тако Краљ постала најчешћа титула данас за мушке, а Краљица за женске владаре.

Титула	Женски род	Држава	Латински назив
Папа	не постоји	Папство	Papa
Монарх Папске Државе и касније Суверен Државе Ватикана; Сматра се да је по титули изнад Цара у дипломатским односима
Цар	Царица	Царство	Imperator
Римско Царство, Византијско Царство, Свето Римско Царство, Русија, Француска, Аустрија, Бразил, Немачко Царство (ниједна титула није остала у Европи после 1918), Царица Индије (престала да се користи после 1947, када је Индији дата независност од Британског Царства). Јапанска Монархија је једина још користи .
Краљ	Краљица	Краљевина	Rex
Уобичајена у већим сувереним државама
Вицекраљ	Вицекраљица	Вицекраљевство
Историјска: Шпанско Царство (Перу, Нова Шпанија), Португалско Царство (Индија, Бразил), Британско Царство
Велики Војвода	Велика Војвоткиња	Велико Војводство	Magnus Dux
Данас: Луксембург. Историјска: Литванија, Баден, Финска и др.
Надвојвода	Надвојвоткиња	Надвојводство	Arci Dux
Историјска: Јединствена у Аустрији, Надвојводство Аустрије. Титула се користи чланове Хабсбуршке династије.
Принц (Кнез)	Принцеза (Кнегиња)	Кнежевина	Princeps
Данас: Монако, Лиехтенштајн
Војвода	Војвоткиња	Војводство	Dux
Гроф	Грофица	Грофовија	Cont
Барон	Баронеса	Баронија	Baro
Постоје обичне и суверене бароније. Суверена баронија може да се упореди Кнежевином, али то је историјски изузетак. Суверени барони више немају суверене бароније, него само титуле

*Пошто је Папа Бискуп Рима, функција која није предвиђена за жене и која подразумева целибат, за њу не постоји женски род. Легенде о постојању женских Папа (Папа Јована) помињу их као „папе“. У неким европским језицима, међутим, постоји женски род од речи папа, у француском „papesse“ или у немачком „Päpstin“, које се користе за појам Високе Свештенице у тарот картама.

Треба обратити пажњу да неке од ових титула имају више значења и не означавају нужно монарха. Принц може бити и особа краљевског порекла (неки језици праве разлику, српски Кнез, немачки Fürst). Војвода може бити британски племић. У царској Русији, Велики Војвода био је син или унук Цара. Носиоци ових титула нису уживали исти статус као и монарси који су имали те титуле.

Данас у Европи постоје седам краљевина, једно велико војводство и две кнежевине, не рачунајући посебан случај Андоре.

Титуле које користе монарси који не владају

Није неуобичајено да особе које нису на дужности монарха користе титуле монарха. Постоје два таква случаја:

Претендује се на постојећу титулу, оспорава се тренутни носилац – ово се у историји дешавало врло често. Вековима су британски монарси поред других титула користили и титулу Краљ Француске, упркос чињеници да нису имали никакву власт над територијом Француске. Такође су постојале бројне анти-папе.

Задржава се титула из монархије која је престала да постоји – ово може да се повеже са тврдњом да монархија, заправо, никада не може бити, или није требало да буде, укинута. Пример за прву тврдњу је Принц од Себорге, а за другу неколико свргнутих монарха или претендената на престо монархија које су укинуте, н.пр. Лека, Престолонаследник Албаније, кога неки ословљавају са „Краљ Албаније“. Задржавање титуле угашене монархије може бити без икаквог полагања права на суверенитет, као што Хуан Карлос I од Шпаније додаје својој пуној титули и „Краљ Јерусалима“.

Што се тиче свргнутих монарха, уобичајено је да они наставе да користе своје титуле (н.пр. Константин II, Краљ Грчке) као племићке титуле а не као државне функције, за свог живота. Титула се гаси са њима и не може је користити нико други осим уколико се круна не обнови уставним путем. (Неки републиканци не прихватају овај обичај, упркос чињеници да исти протокол важи за бивше шефове држава република – бивши председник САД ословљава се са „господине Председниче“ до краја живота). Монарси који су добровољно абдицирали губе право да користе своју титулу. Међутим, ако је монарх абдицирао под притиском (н.пр. Михајло I од Румуније), уобичајено је да се таква абдикација сматра неважећом, и да се монарх третира као свргнут, са правом да за живота користи своју титулу.