У Кини, „краљ“ је уобичајен превод речи wang, која је означавала суверена у периоду пре династије Чинг и током периода Десет краљевстава. За време периода ране династије Хан, Кина се састојала од низа малих краљевстава, свако приближно величине једне грофовије, која су била подређена Цару Кине.
Када постоје два рода титуле, мушки је на левој, а женски на десној страни разделнице.
Поглавица - вођа „примитивних“ народа
Фараон - стари Египат
Негус - Етиопија
Оба - Јоруба народ Нигерије
Кабака - Баганда народ Уганде
Какик - урођеничка Хиспаниола и Боринкен
Хуеји Тлатоани - астечко Царство
Ајав - Маје
Тахуантинсују - Царство Инка
Друк Гјалпо - наследна титула краљева Бутана
Чогјал - „Божански Владар“ — владао Сикимом до 1975.
Хуангџе - државе које су обједињавале Кореју
Ванг - државе Кореје које нису владале целим полуострвом
Бадшах - Индија (цар)
Хуангди - царска Кина
Махараџа/Махарани - Индија
Наваб, Валија - муслимански владари кнежевина или принчеви под влашћу Могула или Британске Империје
Низам - Хајдерабад, Индија
Сусуханан - индонежанска кнежевина Суракарта до укидања
Султан - Ачеј, Брунеј Дарусалам (у Индонезији)
Меурах - Ачеј пре ислама
Јанг Дипертуан Агонг - Краљ Малезијске Федерације, биран сваких 5 година између владајућих монарха Малезије.
Тено или Микадо - Јапан
Ванг - предимперијална Кина
Арка / Тагавор - јерменски Краљ/Краљица
Βασιλεύς - Грчка
Везéр - стара Угарска
Феједелем - стара/средњевековна Угарска
Ри и Ард Ри - Краљ и Велики Краљ Ирске
Књаз/Књагиња (по правилу се преводи као „принц“) - кијевска Русија
Цар/Царица - царска Русија
Кунигаикштис -Литванија, Војвода као у Великом Војводству Литваније.
Бег
Калиф - исламска света титула
Емир - арапска света титула
Кан - монголски Цар или турски, авганистански, паштунски или други централно азијски вођа
Малик/Малика – арапски вођа
Фараон - стари Египат
Шах - Персија/Иран, Авганистан
Шахиншах - Персија/Иран, „Краљ Краљева“ или Цар
Шеик - арапски вођа
Султан/Султана – арапски Краљ/Краљица
Поглавица - вођа „примитивних“ народа
Краљ – постојали су/постоје Краљеви Тонге, Волиса и Футуне, Науруа
Хоуеики - статус вође у Тонганском традиционалном систему
Аутократ - општи израз за апсолутног монарха
Цар/Царица - Царство
Велики Војвода/Велика Војвоткиња - Велико Војводство
Краљ/Краљица - Краљевина
Кнез/Кнегиња - Суверена Кнежевина
Суверени Војвода/Гроф/Барон – Суверено Војводство/Грофовија/Баронија - деца и унуци носе титулу Принчевски {титула}, као Принчевски Лорд
Наслеђивање дужности монарха разликује се од земље до земље. По традицији, најчешће је наслеђивање међу члановима једне породице, по начелима блискости крвног сродства и старештву, иако су и појединачне заслуге имале утицаја. Тако је у феудалној Европи најчешће постојало наслеђивање по начелу прворођења (примогенитуре), тако што је владара наслеђивао најстарији син, а ако није имао синова, кћерке или синови кћерки. У келтској традицији постојао је полу-изборни систем, по начелу заслуга и способности владаревих потомака. По тзв. „полу-саличком“ начелу, наслеђују прво мушки чланови породице, а потом мушки потомци по женској линији. У већини феудалних поседа, женски потомци - кћерке и сестре - имале су право наслеђивања уклико нису имале браће, али је било уобичајено да муж наследнице постане стварни господар поседа, најчешће преузимајући и титулу, по праву „jure uxoris“. Велика Британија и Шпанија данас настављају овај стари модел наследног права, у облику когнатске примогенитуре. У средњем веку, у сложенијим случајевима, различита начела наслеђивања доводила су до сукоба, често са исходом који је био ван правила. Како се просечан животни век продужавао (владари нису више учествовали у опасним биткама, општи услови живота су се побољшавали), примогенитура је почела да потискује сва остала начела наслеђивања.
Касније, када су територије стрикно подељене између племићких породица и када су поседи постали стални, агнатска примогенитура (практично исто што и „салички закон“ - наслеђивање по мушкој линији) постала је најчешће начело: титулу наслеђује најстарији син монарха, а уколико монарх нема синова, престо наслеђују најближи мушки рођак по мушкој линији.
Неке земље, међутим, прихватиле су врло рано и женске владаре, тако да када монарх није имао синова, престо би припао најстаријој кћерки. (Оваква, когнатска примогенитура, представља правило по коме је Елизабета II постала Краљица Велике Британије.)
Године 1980., Шведска је постала прва европска монархија која је укинула „салички закон“ и прогласила једнаку или пуну когнатску примогенитуру, тако да најстарије дете монарха наслеђује престо, било да је мушко или женско. Овај пример су следиле Норвешка 1990., а Белгија и Холандија 1991. године.
У неким монархијама, нпр. у Саудијској Арабији, престо наслеђује монархов најстарији брат, а тек потом монархова деца (то је начело агнатског старештва). У неким другим монархијама, н.пр. Јордану, монарх бира ко ће му бити наследник, и то није нужно његов најстарији син.
Нема коментара:
Постави коментар