Проф. др Павле Николић, члан Крунског Савета
Инспирисана тежњом разбијања и онемогућавања монопола власти у рукама ранијих апсолутистичких монарха, а касније разноразних диктатора у републикама, ова идеја налази свој израз у равнотежи власти. Ова равнотежа власти је своју најраспрострањенију примену доживела у парламентарном систему, а неупоредиво мање у председничком систему. Осим у земљи свог порекла (Сједињене Америчке Државе), председнички систем није доживео успех у пракси.
(б) Механизам парламентарног система обезбеђује равнотежу власти путем сарадње и узајамне зависности једне власти од друге.[10] Тако се постиже ограничавање власти, те нико и не поседује монопол власти. Већ је тиме створен основ уз, разуме се, многе друге факторе, за један демократски процес вршења власти и политичког одлучивања.
Главне полуге, као што је познато, успостављања и одржавања равнотеже власти и њихове сарадње, односно узајамне зависности, су министарска одговорност владе пред парламентом и поверење владе у парламенту, а затим и право егзекутиве да распушта парламент (у монархијама и право законодавне санкције), премапотпис министара, солидарна одговорност министара и сл. То су главне полуге парламентарног система којима се, уз извесне друге инструменте (посланичка питаља и интерпелације, законодавна иницијатива владе, право владе да постави питање поверења, односно да поднесе колективну оставку, могућност да министри буду регрутовани из редова посланика итд.), обезбеђује тзв. тежа и противтежа (checks & balances). Поремећај ове равнотеже значи извитоперавање парламентарног система. Томе може, између осталог, нарочито да допринесе партијски систем, а у зависности од тога да ли странка има јаку већину у парламенту и дисциплиновано чланство или обрнуто, једна странка има слабу већину, односно образује се коалиција странака ради формирања већине у парламенту.
У Енглеској, колевци парламентаризма, из феудалне скупштине барона и прелата (Magnum Concilium) развио се тзв. The Great and model Parliament (у Вестминстеру) године 1265.,[12] као институција која је била инструмепт ограничавања краљеве моћи. Ако то још није значило рађање правог парламентарног система, несумњиво је водило претварању феудалпе монархије у ограничену монархију, а одатле до парламентарне монархије био је само један корак.
Јачање, најпре финансијске моћи парламента, а затим и стицање других права (законодавних), с једне стране, и ширење његове представничке основе, с друге стране, уз појаву политичке одговорности министара који су временом престајали да буду "commis" монарха, будући да се формирао обичај да их краљ узима из парламентарне већине (крајем XVII века), представљало је, истовремено, слабљење монархове моћи, ограничавање његове власти. Тако се и отворио пут успостављању равнотеже између парламента и краља који је био на челу извршне власти.
Процес настајања и уобличавања парламентарног система је, тако, представљао истовремено и процес преображавања саме монархије (и не само у Енглеској). Од феудалне и апсолутистичке дошло се временом до уставне монархије. Клице уставне монархије налазе се још у ранијем периоду у коме монарх под притиском одређених феудалних структура доноси поједине правне акте (у Енглеској почев од Велике повеље о слободама), али се тек са доношењем првих устава може говорити о настајању праве уставне монархије (после Француске револуције).
Међутим, док је република облик владавине који се током историје јављао и у аутократским и у демократским режимима (нпр. аристократске и демократске републике у античкој Грчкој итд.), дотле је монархија столећима била део аутократског режима, мењајући различите видове - почев од робовласничких, апсолутистичких, сталешких и др.
У време стварања модерне државе, идеали великих револуција с краја XVIII века везивали су се за републику, па је република и постала симбол слободе, као што је монархија (апсолутистичка) била симбол омраженог аутократског режима.
Међутим, данас се питање републике и монархије, насупрот распрострањеном мишљењу које је превасходно израз инерције у гледању на ове облике владавине, уопште не може посматрати као питање демократије, односно аутократије. Критеријуми разликовања између демократског и аутократског политичког режима данас су друкчији и не везују се за облик владавине.
Наиме, ноторна је чињеница да у модерној држави, посебно у данашње време, републике постоје како у демократским, тако и у земљама са изразито недемократским, тј. аутократским па и тоталитарним режимом. Уосталом, све бивше (и садашње) социјалистичке државе биле су искључиво републике, а републике су биле и поједине фашистичке државе. То, с једне, а с друге стране, монархија, која је данас много мање распрострањена, јавља се у земљама са аутократским режимом, али и са изразито демократским политичким системом. У овим другим, монархија се обликовала као уставна парламентарна монархија и то је данас преовлађујући облик монархије. Јављајући се искључиво у демократским земљама, уставна парламентарна монархија, по природи ствари, и има демократско значење.
С обзиром да се у овом напису говори о уставној парламентарној монархији, ваља указати на извесне вредности овог облика владавине које привлаче посебну пажњу.
Прво, за разлику од других облика монархије, уставну парламентарну монархију карактерише правна (уставна) ограниченост власти монарха утврђена у самом уставу (или у другим правним актима, путем традиције и сл., као што је то случај у Енглеској). Та правна ограниченост је нашла свој израз у следећој формули: "Краљ не делује према својој вољи, већ сагласно правном гравилу."[14] У томе и леже гарантије против могућних злоупотреба моћи монарха, што несумњиво доприноси стабилности система и његовом континуираном функционисању.
Друго, уставна парламентарна монархија није и не може да буде режим личне власти. Конструкција уставне парламентарне монархије није основ за персонализацију власти. У њој, према једној старој синтагми, "Краљ влада, али не управља" (Tier, 1829), што значи да највећи број својих уставних овлашћења власти (тзв. прерогативе круне) монарх врши преко владе, уз премапотпис председника владе и министара, који су, међутим, одговорни и парламенту.
Треће, по природи ствари, монарх је у уставној парламентарној монархији надстраначка личност која се не приклања ниједној политичкој странци. Он је у односу на странке неутралан, као што је и изван страначких интереса. То му омогућава да у читавом механизму власти, иако је у одређепом смислу део, односно шеф бицефалне егзекутиве, има улогу арбитра, с обзиром на ангажованост политичких странака у влади и парламенту.
Четврто, у уставној парламентарној монархији монарх је гарант уставом успостављених односа законодавне и извршне власти, смене нолитичких странака на власти и брана евентуалним негативним ефектима ове смене у изборним циклусима, нарочито у условима недовољно развијене политичке културе и одсуства демократске традиџије. У ствари, као симбол државе и нације, монарх је "чувар устава" (Keith),[15] а тиме и континуираног остваривања уставног поретка и уставом успостављеног демократског политичког система.
Иако су наведене вредности уставне парламентарне монархије очигледне, ипак је неумерен закључак који је извео један писац:
"...Посматрана а приори и апстрактно, уставна монархија, далеко да буде прелазно стање ка једном савршенијем режиму, насупрот је једна вештија политичка комбинација, ингениознија него сама република" (О. Орбан).[16] Међутим, наведене вредности, уз постојање одговарајућих конкретних околности, потреба и интереса, и те како могу бити ваљан разлог за опредељење за уставну парламентарну монархију. Пример Србије данас то на очигледан и уверљив начин показује.
[10] Jean Gicquel. Drоit constitutionnel et institutions politiques, изд. Montchrestien, Paris 1987, стр. 141; P. Lalumiere - A. Demichel, Les é parlementaires europeens, изд. Presses Universitaires de France, Paris 1978. стр. 37 и д.
Нема коментара:
Постави коментар