Драгомир Ацовић, члан Крунског Већа
Ако посматрамо доминантне моделе устројства једне савремене државе, видећемо да модел монарха самодршца не постоји више нигде у свету. С друге стране, феномен председника - самодршца не само да је познат, него представља и доминантну форму владавине у великом делу света. При том није посебно битно да ли је уставни систем председнички, полупредседнички или уставнопарламентарни, јер основ аберације није сама теоријска или уставна основа система, него чињеница да једном освојена изборна власт има тенденцију да се овековечи тиме што ће могућност другачијег избора учинити или тривијалном или непостојећом. Отуда сазнање да председнички систем функционише добро (или, да будем објективнији, без трзавица) само у САД, и да полупредседнички систем после де Гола има добре резултате у Француској, али да уставно-парламентарни систем, а који је оптирао убедљиво највећи број држава, захтева постојање реалне баријере која ће спречити сваку тенденцију извршне власти да постане једина и незаменљива. Таква реална баријера мора имати основ или у снажним институцијама државе, способним да се ефикасно супротставе свакој злоупотреби извршне власти, или - ако таквих институција нема или су током дужег периода трансформисане у супсидијарни део извршне власти - таква институција мора да се позове на интринзичне квалитете власти по себи. Шта је власт по себи? То је власт која то није, која од свих атрибута које власт може и треба да има поседује само једну - легитимност! Легитимност такве власти очито не може бити производ променљиве воље, победе привремене већине над привременом мањином, па ни прихватање обавеза приклањања дневној прагми, која је нужна код сваке ефикасне и експанзивне политичке странке. Она мора потицати из неспорне свести да је данашња стварност сутрашња историја, али и да та данашња стварност управља будућношћу коју представља сутрашњица. Фетишизирање историје није ништа погубније од порицања значаја и наука историје. У монархијама, сама институција круне представља наук историје и концепт легитимности. Та врста легитимности јесте битан контролни механизам. Он није непогрешив нити је имун на злоупотребе. Ипак, то је контролни механизам који је учинио да ниједан Гледстон, Дизраели, Черчил, да поменем само нека имена која су део општих знања, не постане оно за шта је овде било довољно бити нико и ништа. Гледстон, Дизраели и Черчил су изнад себе имали монарха, и нису га ни признавали нити сматрали себи равним! То је ментални фелер, али тај ментални фелер комбинован са личном харизмом рађа трагедију на коју нису отпорни ни народи, ни државе. Способност изабраног носиоца извршне власти да себе институционализује као личност, да учини све нивое државне, судске и војне власти лојалним тој личности, а не онима чије би интересе требало да штите и заступају, није само наше откриће, али свако мора да се носи са својим последицама и да учи из свога искуства. Наше искуство јасно усмерава на јачање уставно-парламентарног фактора, а он може остати снажан само ако га подржи концепт власти по себи.
Власт по себи, Монархија код нас, и не само код нас, има два извора: Божију милост оверава Црква, а потврђује је виталност и континуитет Краљевског Дома. Народну вољу потврђују уговори између народа и круне, а то су историја и Устав. Монархија је по правилу и национална и наднационална. Национална је по свом извору и по томе што су она и нација на чијем је челу једно. Наднационална је јер је понекад старија од нације у којој влада, а често и када је само прирођена садржи у себи укупно историјско сећање о судбинском заједништву и отеловљује појам јединства свих оних којима је круна. Код нас је алтернатива Божијој милости до сада била атеистичка република. Не атеистичка као израз слободе воље и савести, већ атеистичка зато што се не допушта да Божија милост конкурише вољи диктатора. Код нас је народна воља у досадашњим републикама имала алтернативу у вољи вође, и та је воља била штићена и институционално и батином.
Од Другог светског рата до данас код нас се јавно о монархији говорило само да би се констатовала и утврдила неистина. У појединим крајевима Србије то је постало питање које се не сме постављати без ризика, нити се прописана мантра смела мењати некажњено. На том су послу били ангажовани многи, а пре свега политичари, полицајци и просветни радници. На тој се теми, као лакмусом, утврђивала правоверност догме и крвна група која је дозвољавала трансфузију политичке моћи, инфузију новца и контузију свести. Као коначни аргумент навођене су по правилу две дежурне теме. Прва, да је краљевина била тамница народа. Друга, да је краљ Александар био диктатор. О првој су најрадије говорили они који су говорећи о националној слободи расточили и републику и остварили снове свих пређашњих неуспешних апологета националшовинизма, а о другој они који су реч демократија сматрали довољним аргументом за Голи оток или идеолошку велеиздају.
Сада имамо другачију републику, различиту од оних које по злу памтимо и познајемо. Различиту и зато што је створен утисак да би она можда могла донети нешто што оне претходне нису могле или умеле. И зато се сада са још већом недоумицом опет поставља питање да ли нам бољи избор нуде монархија или република. Добро је, зато, погледати шта нам искуство и сећање говори. Мој је утисак да нам и искуство и сећање говоре једно те исто, а то је да код нас република представља синоним за бахатост и неодговорност власти, за некажњиви волунтаризам и самовољу, за корупцију свести и ампутацију савести. Не зато што је то у природи републике, већ зато што она код нас други смисао и нема, нити га је икада имала, и што није реално очекивати да би се драматичан раскид са најгорим морама прошлости могао остварити у истом политичком и правном формату. Отуда код нас републиканство не подразумева постизање вишег домена људских слобода већ ограничења и оних које су исходиште природног права, отуда се код нас доказом демократије сматра поништење воље већине у корист мањине, отуда се код нас љубав према сопственој земљи и народу сматра доказом шовинизма и склоности нечему што се назива теоријом крви и тла, без обавезе да се објасни зашто се оно што се у сваком другом народу и свакој другој земљи сматра врлином код нас преображава у порок, отуда се код нас приврженост монархији не сматра демократском опцијом него ретроградним маниром, док се апологија хохштаплераја Брозовог времена види као модел светле будућности. Коначно, отуда се спремношћу за дијалог сматра само када они који су последњих шездесет година били жртве социјалног и политичког експеримента републиканских адепта прихвате да су они сами кривци за све што нам се догађало и што нам се догађа, а да спасење народа и државе почива на понављању експеримента из 1945. само са другим протагонистима.
Ја верујем да одговор почива у нечему што сам научио још из књиге проповедникове: свему под капом небеском има време и место. Нама је време да се вратимо монархији, а монархији је место код нас и са нама. Краљу је време да влада, а изабраној извршној власти да управља. А нама, народу, време је да почнемо да живимо, да стварамо, да покушамо да сустигнемо оно што смо пропустили, и да се старамо да никада, никада више не допустимо безбожнику да се игра Бога, узурпатору да се игра краља, а хохштаплеру да нашу судбину и људску срећу ставља као улог на коцкарски сто, држећи нам истовремену лекцију о моралу.
Проф. др Предраг Палавестра, члан Крунског Савета
