Монархија

Монархија (од грчких речи монос, „један“, и археин, „владати“) је облик владавине у коме је шеф државе монарх. Једно од битних обележја монархија је чињеница да шеф државе обично влада доживотно; у републикама, шеф државе (најчешће председник републике) обично је изабран на одређено време. Тренутно постоји 30 монархија у свету.

Израз монархија такође се односи на личности (посебно чланове династија, односно краљевских породица) и институције које чине краљевски или царски поредак, као и на државу којом монарх влада.

У већини монархија, монарх је симбол континуитета и државности. Многе монархије почивају на традицији или на законима по којима монарх има мало стварне политичке моћи, али у неким другим, монарх има значајну моћ. Иако у неким случајевима симболика монархије изгледа противречна симболици демократије, та два начела владавине данас стоје у складу.

Монархија је један од најстаријих облика владавине, са коренима у власти племенских поглавица. Многе монархије настале су тако што је монарх био земаљски представник неког божанства (краљ Вавилона нпр.) Монарси су често владали „по вољи божијој“, а збацивани су са престола или чак жртвовани када је постајало очигледно да су изгубили подршку натприродног – нпр. императори Кине, краљеви Маја, археменидски краљеви Персије. Други монарси црпели су своју власт из прихватања од стране владајуће касте ратника, клана или групе кланова – франачки краљеви, римски цареви. Чак и у случајевима када је краљева воља била закон, краљ је морао да влада по обичајима.

Од 1800. године до данас, многе монархије постале су републике, или су усвојиле парламентарни облик владавине. Демократске земље које су задржале монархију по правилу су ограничиле власт монарха, а већина њих су постале уставне монархије. У Енглеској, овај процес започео је са „Магна Картом“ 1215. године, иако није примио демократске размере све до „Славне револуције“ из 1689. Данас има свега неколико држава које су апсолутне монархије – Свазиленд, Брунеј, Бутан, Саудијска Арабија и Кувајт. У Јордану и Мароку монарси су, иако са ограничењима, задржали значајну улогу у власти. Постоји и скорашњи (2003.) обрнути пример Лихтенштајна, где је принцу регенту дато уставно овлашћење да по сопственом нахођењу распусти владу.

У апсолутним монархијама, монарх има власт над свим аспектима државе, и може сам да одобри или повуче устав, док је у уставној монархији монарх потчињен уставу баш као и сваки други грађанин (иако му устав може дати извесне привилегије, као што је неповредивост личности).

Током историје било је ситуација када су се диктатори проглашавали за монарха у претходно постојећим републикама, и тако започињали самозвану монархију без историјског континуитета са претходним династијама. Најчувенији пример за то је генерал Наполеон Бонапарта који се прогласио царем Француске (која је раније била краљевина) пошто је легалним путем задобио политичку контролу над француском републиком као доживотни Први конзул. Очигледну имитацију Наполеоновог царства представљало је Централноафричко Царство под владавином Бокасе Првог.

У неколико случајева кроз историју, иста личност служила је као монарх одвојених независних држава, што је познато као „персонална унија“. Царства су по традицији била под влашћу монарха који је имао различите титуле у различитим деловима своје империје. Неколико бивших колонија британске империје као што су Аустралија, Канада, Јамајка и Нови Зеланд, наставиле су да признају британског монарха као сопственог, под засебном титулом у свакој земљи. У неким другим случајевима, као што су Енглеска и Шкотска, персонална унија претходила је уједињењу држава.

Наслеђивање престола

Правила која одређују ко ће бити монарх разликују се од земље до земље. У уставним монархијама правило наслеђивања престола обично је одређено законом који доноси представничко тело, као што је парламент.

Данас постоје и два примера изборних монархија – Малезија и Уједињени Арапски Емирати – у којима се монарх именује на одређени мандат, односно доживотну функцију. У наследним монархијама, положај монарха подразумева наслеђе по редоследу, обично у оквиру једне краљевске породице која по крвном сродству има порекло у историјским династијама. У неким случајевима владајућа породица може да прогласи да има власт „по милости божијој“, или по неком другом верском ауторитету.

Редослед наслеђивања у већини европских монархија 21. века је по правилу прворођења, што значи да је најстарији син монарха први у реду, а за њим његова браћа, па сестре, по старости. У ранијим периодима, редослед наслеђивања је често био нејасан, што је довело до извесног броја ратова. Тренутно постоје извесне недоумице у вези наслеђивања престола у неким монархијама Европске Уније, као што су Велика Британија или скандинавске монархије, у којима се захтева да монарх буде одређене вероисповести (у Великој Британији по закону из 1701). Такав услов оспорава се као повреда закона ЕУ по којима је забрањена верска дискриминација за вршиоце државних функција.

Неке аутократске државе увеле су наслеђивање функције шефа државе без проглашења монархије, као што су Сирија и Северна Кореја.

Укидање монархија

Монархије могу да престану да постоје или после револуције, што значи насилним путем, или после референдума на коме се бирачко тело одлучило за републикански облик државног уређења, као што је био случај у Италији. У неким случајевима, као што је то било у Енглеској и Шпанији, монархија је била укинута, па потом обновљена (васпостављена). Држава може да се сматра монархијом чак иако нема монарха на „упражњеном“ престолу, као што је била Шпанија од 1947. до 1975. или Мађарска од 1920. до 1944.

Личност која полаже законито право на престо у монархијама које су укинуте зове се претендент.

Неки необични примери

Понекад, иако нека савезна држава у целини није монархија, неке њене државе чланице то јесу; на пример, сваки од емирата који чине Уједињене Арапске Емирате има свог сопственог монарха (емира).

Друга јединствена ситуација је у Малезији, где постоји савезни краљ (Yang di-Pertuan Agong = Врховни владар), кога на пет година између себе бирају девет султана који су наследни владари држава које чине Малезију.

Папа је, уз своју духовну улогу као врховног поглавара цркве, истовремено и апсолутни монарх државе Ватикана. Папу бирају између себе кардинали. Пошто у католичкој цркви постоји правило целибата за свештенике, то подразумева да се папски престо не може наслеђивати. Ипак, тај је престо често био под контролом моћних италијанских породица. Неколико папа наследили су њихови блиски рођаци, а у неким случајевима чак и њихови синови (званично проглашавани за братанце или сестриће).

Једино двоструко кнежевство у свету, Андора, има два принца: Бискупа од Ургела у Шпанији, и Председника Француске – јединствен случај да је монарх једне независне државе демократски изабран од стране грађана друге државе, са којом чак није у пуном смислу у персоналној унији.